Велики речници пишу се и по сто година

За при­ме­ну је­зич­ке нор­ме нај­од­го­вор­ни­је су обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је, укљу­чу­ју­ћи све од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­т...

За при­ме­ну је­зич­ке нор­ме нај­од­го­вор­ни­је су обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је, укљу­чу­ју­ћи све од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та

Проф. др Ми­ло­рад Де­шић, уни­вер­зи­тет­ски про­фе­сор у пен­зи­ји, лин­гви­ста, по­знат у на­уч­ној јав­но­сти по ра­до­ви­ма из срп­ске ди­ја­лек­то­ло­ги­је, лек­си­ко­ло­ги­је и ак­цен­то­ло­ги­је, аутор је но­вог, школ­ског, из­да­ња „Пра­во­пи­са срп­ског је­зи­ка”, у из­да­њу ку­ће „Klett”. Циљ овог из­да­ња је да на нај­јед­но­став­ни­ји на­чин об­ја­сни пра­во­пи­сна пра­ви­ла за шко­ле, али и ши­ру јав­ност, а ускла­ђе­но је са из­ме­ње­ним и до­пу­ње­ним из­да­њем „Пра­во­пи­са срп­ско­га је­зи­ка” Ма­ти­це срп­ске. Про­фе­сор Де­шић је та­ко­ђе и члан ре­дак­ци­је овог Ма­ти­чи­ног пра­во­пи­са.  У же­љи да се по­стиг­не ја­сност и пре­глед­ност, сва­ка ве­ћа це­ли­на „Пра­во­пи­са” де­ли се на три ма­ње: нај­пре до­ла­зи основ­ни текст о пра­ви­ли­ма и при­ме­ри­ма, за­тим кра­так, уокви­рен са­же­так тек­ста и, нај­зад, нај­ка­рак­те­ри­стич­ни­ји при­ме­ри ис­так­ну­ти на мар­ги­ни, а на кра­ју књи­ге на­ла­зи се реч­ник у ко­ме су ре­чи, ко­је се по­ми­њу у тек­сту, али и не­ке дру­ге, ак­цен­то­ва­не.

Ко­ји је пра­во­пис срп­ског је­зи­ка са­да ак­ту­е­лан?
- Ак­ту­е­лан је „Пра­во­пис срп­ско­га је­зи­ка Ма­ти­це срп­ске” (из­ме­ње­но и до­пу­ње­но из­да­ње), од­не­дав­но и Пра­во­пис срп­ског је­зи­ка – школ­ско из­да­ње чи­ји сам аутор (из­да­вач је Клет).

Да ли и ина­че за­го­ва­ра­те ту јед­но­став­ност школ­ског пра­во­пи­са у при­сту­пу и схва­та­њу је­зич­ких про­бле­ма и за­што су на­ши пра­во­пи­си че­сто ком­пли­ко­ва­ни?
- Пи­са­ње пра­во­пи­са је ве­о­ма те­жак по­сао, мно­го те­жи не­го што се ми­сли. Пра­во­пи­сац мо­ра да до­бро по­зна­је не са­мо је­зик не­го и мно­ге дру­ге обла­сти. У ша­ли ка­жем да ни­је ла­ко на­пи­са­ти ни лош пра­во­пис. По­ред то­га, по­зна­то је да је нај­те­же пи­са­ти јед­но­став­но о сло­же­ној ма­те­ри­ји. Тре­ба­ло би да је јед­но­став­ност од­ли­ка би­ло ко­јег је­зич­ког из­ра­жа­ва­ња, пи­сме­ног и усме­ног, па и пра­во­пи­са. Уко­ли­ко је пра­во­пис пре­о­би­ман и ком­пли­ко­ван, он­да то зна­чи да се ни­је во­ди­ло ра­чу­на о ње­го­вој на­ме­ни. Ва­ља зна­ти да се пра­во­пи­си углав­ном пи­шу за нај­ши­ру обра­зо­ва­ну пу­бли­ку, а не са­мо за лин­гви­сте.

У че­му се овај ваш школ­ски пра­во­пис раз­ли­ку­је од Ма­ти­чи­ног?
- Да, је­дан сам од ре­дак­то­ра из­ме­ње­ног и до­пу­ње­ног из­да­ња Ма­ти­чи­ног „Пра­во­пи­са”. Школ­ски пра­во­пис на­пи­сао сам с об­зи­ром на сво­је ве­ли­ко ис­ку­ство у из­ра­ди та­квих при­руч­ни­ка. Ре­цен­зен­ти су про­фе­со­ри Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, са Ка­те­дре за срп­ски је­зик (Вељ­ко Бр­бо­рић и Ве­сна Лом­пар) и про­фе­сор основ­не шко­ле (Рад­ми­ла Орељ). Овај пра­во­пис ускла­ђен је са Ма­ти­чи­ним (2010), што зна­чи да је су­шти­на основ­них пра­ви­ла иста у оба при­руч­ни­ка. Раз­ли­ка је у сле­де­ћем: Пра­во­пис о ко­јем го­во­ри­мо ма­њег је оби­ма од Ма­ти­чи­ног, пре­глед­ни­ји је, реч­ник уз ње­га је ак­цен­то­ван, а пра­во­пи­сна пра­ви­ла су јед­но­став­ни­је, ја­сни­је об­ја­шње­на.

На ко­ји на­чин се је­зик бо­га­ти, а чу­ва свој иден­ти­тет?
- У срп­ском, као и у сва­ком дру­гом је­зи­ку, је­дан број ре­чи ни­је до­ма­ћег по­ре­кла. У срп­ски су ушле ре­чи из ста­ро­бал­кан­ских је­зи­ка, грч­ког, ла­тин­ског, тур­ског, не­мач­ког, фран­цу­ског и дру­гих је­зи­ка, у но­ви­је вре­ме нај­ви­ше из ен­гле­ског. Стра­ним ре­чи­ма има ме­ста у на­шем је­зи­ку, ако су по упо­треб­ној вред­но­сти при­бли­жно јед­на­ке до­ма­ћим или ако за њих не­ма пра­ве за­ме­не. Штет­но је ако се из­бе­га­ва­ју до­ма­ће ре­чи, а по сва­ку це­ну упо­тре­бља­ва­ју стра­не, да би се сте­као ути­сак о не­чи­јој ве­ћој пи­сме­но­сти или уче­но­сти. Не­ки пре­те­ру­ју у „еду­ка­ци­ји” (обра­зо­ва­њу, обу­ци), „им­пле­мен­та­ци­ји” (при­ме­ни), „ева­лу­а­ци­ји” (од­ре­ђи­ва­њу вред­но­сти), „бе­не­фи­ту” (до­бит­ку, ко­ри­сти) итд.

- Ко­ји део пра­во­пи­са под­ле­же про­ме­на­ма, а шта се ни­ка­да не мо­же про­ме­ни­ти?
Основ­на пра­ви­ла се не ме­ња­ју: ве­ћи­на по­је­ди­нач­них ре­чи (не ре­чи у до­ди­ру) пи­шу се она­ко ка­ко се из­го­ва­ра­ју, ћи­ри­ли­ца је основ­но срп­ско пи­смо, екав­ски и ије­кав­ски из­го­вор су рав­но­прав­ни, за­јед­нич­ке име­ни­це пи­шу се ма­лим по­чет­ним сло­вом, ин­тер­пунк­ци­ја је углав­ном ло­гич­ка.

По­себ­но сте у реч­ни­ку, ко­ји се на­ла­зи уз „Пра­во­пис”, на­ве­ли и пра­вил­не ак­цен­те ре­чи. Че­сто нам ро­го­бат­но и по­гре­шно зву­че не­ки ак­цен­ти ко­је чу­је­мо на те­ле­ви­зи­ји, ско­ро да гре­бу слух. Ко је у пра­ву у по­гле­ду ак­цен­ту­а­ци­је, сва­ко­днев­ни го­вор, или те­ле­ви­зи­је?
Пре­ма срп­ској ак­це­нат­ској нор­ми, си­ла­зни ак­цен­ти тре­ба да се из­го­ва­ра­ју са­мо на пр­вом сло­гу ре­чи. Ако се ја­ве на не­ком дру­гом сло­гу, сред­њем или крај­њем, он­да се по­сту­па на два на­чи­на. Пр­во, си­ла­зни ак­цен­ти се по­ме­ра­ју ка по­чет­ку ре­чи и по­ста­ју уз­ла­зни: Аустра­ли­ја, ауди­то­ри­јум (у пр­вој ре­чи на­гла­ше­но у-, у дру­гој ди-), де­мон­странт, пар­ла­мент (пр­ва реч са ак­цен­том на мон-, дру­га са ак­цен­то­ва­ним ла-). Дру­го, си­ла­зни ак­цен­ти оста­ју на истом сло­гу, али пре­ла­зе у уз­ла­зне: ин­те­ре­сан­тан (на­гла­ше­но сан-), де­фи­ни­ци­ја (на­гла­ше­но ни-). Из­у­зе­так пред­ста­вља­ју сло­же­не ре­чи: по­љо­при­вре­да, са­мо­за­шти­та (у пр­вој на­гла­ше­но при-, у дру­гој за-), у ко­ји­ма су си­ла­зни ак­цен­ти у сре­ди­ни ре­чи. У ства­ри, то и ни­су пра­ви из­у­зе­ци, јер се са­мо узи­ма ак­це­нат дру­гог де­ла сло­же­ни­це. По­ред то­га, не­ке ре­чи мо­гу да се из­го­ва­ра­ју на два рав­но­прав­на на­чи­на: же­ли­мо (јед­ном на­гла­ше­но ли-, а дру­ги пут же-), Бо­го­ро­ди­ца (ак­це­нат на сло­гу ро- или го-). Тре­ба зна­ти да сва­ко­днев­ни го­вор ни­је је­ди­но ме­ри­ло за пра­ви­лан ак­це­нат. На­ша је­зич­ка, ти­ме и ак­це­нат­ска нор­ма, узи­ма у об­зир ста­ње на це­лом срп­ском је­зич­ком про­сто­ру. Та­ко­ђе, стра­не ре­чи мо­ра­мо да при­ла­го­ђа­ва­мо срп­ским у свим еле­мен­ти­ма.

Шта оте­жа­ва при­ме­ну пра­во­пи­са и ка­ко у сва­ко­днев­ном жи­во­ту, па и у ме­ди­ји­ма, по­сти­ћи до­след­но по­што­ва­ње гра­ма­тич­ке и пра­во­пи­сне нор­ме? 
- За при­ме­ну је­зич­ке нор­ме нај­од­го­вор­ни­је су обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је,  укљу­чу­ју­ћи све од основ­не шко­ле до уни­вер­зи­те­та, као и ме­ди­ји. Не мо­же­мо би­ти за­до­вољ­ни ре­зул­та­ти­ма по­стиг­ну­тим у на­шим обра­зов­ним уста­но­ва­ма. Исто та­ко, ме­ди­ји, штам­па­ни и елек­трон­ски, ко­ји ути­чу на це­ло­куп­ни жи­вот чо­ве­ков, че­сто не бо­га­те, не до­гра­ђу­ју не­го раз­гра­ђу­ју је­зик.

Би­ли сте лек­тор у по­зо­ри­шти­ма, ду­го­го­ди­шњи сте члан ре­пу­блич­ког жи­ри­ја у ре­ци­то­ва­њу, ба­ви­те се ле­по­том из­го­во­ре­не ре­чи. Ко­ли­ка је ва­жност лек­то­ра при­ли­ком сва­ког јав­ног го­вор­ног на­сту­па?
- Уло­га лек­то­ра је ве­о­ма ва­жна. Не­во­ља је у то­ме што их не­ма до­вољ­но, оних ква­ли­фи­ко­ва­них, ни за пи­са­ни ни за го­вор­ни је­зик. По­го­то­во не­ма за го­вор­ни је­зик, јер се код нас спе­ци­фич­но­сти­ма го­вор­ног из­ра­за по­кла­ња­ло ма­ње па­жње. По­сле­ди­ца то­га је ни­зак ни­во јав­ног го­во­ре­ња, у ко­ме се на­ро­чи­то из­два­ја­ју гре­шке у ак­цен­ту­а­ци­ји.

Је­дан сте од ре­цен­зе­на­та по­след­ње књи­ге Реч­ни­ка СА­НУ, ко­ји је сти­гао до сло­ва П. За­што овај реч­ник срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка на­ста­је та­ко ду­го? 
- Ве­ли­ки реч­ни­ци обич­но се пи­шу ве­о­ма ду­го, и по сто го­ди­на. Су­де­ћи пре­ма са­да­шњем ста­њу, за­вр­ше­так ра­да на овом ка­пи­тал­ном де­лу мо­же се оче­ки­ва­ти за не­ко­ли­ко де­це­ни­ја. У том реч­ни­ку су ре­чи као оце­ан, па­ла­ча, па­пи­га, парт­не­ри­ца, па­ки­ра­ти, па­ра­ли­зи­ра­ти, пар­це­ли­ра­ти упу­ће­не на оке­ан, па­ла­та, па­па­гај, парт­нер­ка, па­ко­ва­ти, па­ра­ли­зо­ва­ти, пар­це­ли­са­ти. Да­кле, ово је­сте реч­ник срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка, али на срп­ски на­чин.

Извор: восток.рс