Непропустите

ХРВАТИ СУ ПОКАТОЛИЧЕНИ СРБИ КОЈИ ГОВОРЕ НАКАРАДНИМ СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ

У 19. веку Аустро – Угарска схвата опасност од тек ослобођене Србије која ће кад тада ослободити све земље где живе Срби под страним завојевачима . Беч и Ватикан одлучују створити од Срба неколико нација инсистирајуц́и пре свега на верским и регионалним разликама ( свака сличност са Војводином је намерна ). За центар тог пројекта изабрали су Загреб. Беч у Загребу гради цео тзв . ” Доњи град ” све установе, позориште и сл . Одређују име Хрвати и формирају нову нацију од Срба католика и досељеника из целе Монархије ( исти пројекат одвијао се тада иу Галицији у граду Лавову , Беч и Ватикан тамо су стварали Украјинце )….

Ових дана пажњу јавности привукла је изјава угледног хрватског историчара млађе генерације Твртка Јаковине хрватској телевизији, да су Срби 1918. године спасли Хрвате и да Хрватска, да је Срби нису прихватили у заједничку државу, данас не би постојала. Јаковина је рекао и да би у том случају „такозвани Хрвати из Загреба и Загорја били мађарска провинција, а остатак католичког становништва из Далмације,Славоније, Лике и БиХ – оно што и јесу – Срби католици”.Изгледа да Јаковина више није могао да издржи притисак фантастичних тврдњи о великохрватској прастарој историји, па је јавно проговорио о суштини и карактеру хрватске нације.Његове ставове о значају који је за Хрвате имало стварања заједничке државе са Србима потврђује изјава истакнутог хрватског политичара Анте Павелића старијег (Зубара) из децембра 1918. године, када је за хрватску државу написао да би без југословенског уједињења Хрватска обухватала три до четири жупаније око Загреба (загребачку, вараждинску и крижевачку).Од малобројног преживелог хрватског племства , од Чеха , Словака , Немаца и Мађара који су досељени у 18.и 19. веку, живели у централној Хрватској ( највише Горском Котру ), од Словенаца из Сјеверозападне Хрватске ( загораца ) и вец́инских Срба Католика почели се стварати хрватску нацију које је име добила по племену које је овде некад давно живело. Око 80 посто новонасталог хрватског народа чинили су Срби католици.Хрвати су у ствари Срби, вештачка нација, чији је највећи дио настао покатоличавањем Срба, док је остало романско-германско-мађарска мјешавина….

Хрвати ни пре ни после 1918. године нису имали своју државу, а прву су добили проглашењем “марионетске” НДХ 1941. године.Потом су ту творевину, подигнуту геноцидом над милион Срба, утврдили Тито и комунисти, а довршили Ватикан и западне неолибералне силе предвођене Немачком и САД…

Постојао је регион који се звао Хрватска, у вазалном односу мало према Угарској, мало према Хабзбурзима.Далмација, Славонија и Хрватска су биле Аустоугарске провинције, под хабзбуршком владавином.Прва Хрватска држава је настала распадом Југославије, ако не рачунамо НДХ 1941-1945.Хрватска као део Угарске у 13. веку је тада била један мали простор у залеђу Задра и Сплита.Из пописа становништва у Аустрији, односно Аустро-Угарској и то из: 1850, 1860, 1870, 1880, 1890, 1900. и последњег пописа из 1910. се необориво и непорециво увиђа да је постојала српска етничка већинска процентуална заступљеност у становништву покрајина у саставу данашње Републике Хрватске: Славонији, Малој Влашкој (Малој Србији), Банији, Кордуну, Лици, Горском Котару, Равним Котарима, Далмацији, Дубровнику, Боки Которској и, чак, у Истри!Становништво Истре је до почетка седамнаестог столећа било српско и православно.По аустријском попису из 1850. године Срби су доминирали у Истри, Кварнерским острвима и тачно се зна да их је било 134.555, док се у том попису Хрвати уопште не помињу и водили су се под категоријом Срба римокатоличке вере.Према аустроугарском попису из 1850. године у Далмацији је било 330.000 Срба римокатолика и 70.000 православних Срба, без помињања Хрвата. У Славонији је 250.000 Срба православних и римокатоличких, без помињања Хрвата…

Европски научници су у 19. веку нацију поистовећивали с језиком, а истина је да у је у Средњем веку у Дубровнику, Далмацији и осталим деловима Војне Крајине био у употреби само српски језик — никад Хрватски. Људевит Гај, Немац пореклом, отворено каже да су Хрвати присвојили српски језик за свој.И Јосип Јурај Штросмајер то признаје.Ево шта је Људевит Гај писао 1846. године у листу “Даница” бр. 31: “Тако, нпр. сав свијет зна да смо ми књижевност илирску подигли; ту нама још из далека није на ум пало икада тврдити да то није српски већ илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великоме што ми Хрвати са браћом Србљима сада један књижевни језик имамо”….

Наша међусобна разумљивост је доказ да је реч о заједничком језику,о једном језику,СРПСКОМ ЈЕЗИКУ!Међусобна разумљивост је главни критеријум унутар лингвистике за то да се утврди да ли је реч о једном језику или о неколико различитих језика. Међусобна раумљивост се, наравно, може измерити, постоје тестови за њу, то раде лингвисти вец́ више од шездесет година и међу лингвистима је била дискусија колики је проценат међусобне разумљивости потребан да би се рекло то је један заједнички језик.Сложили су се, кроз разна тестирања и кроз године њиховох провођења, да између 75 и 85 одсто међусобне разумљивости један језик чини заједничким. Сад ви процените колика је међусобна једноставности између нас, она је далеко вец́а од 85 одсто…

Кад год неко почне да нас напада прво што се запитам да није случајно из категорије „бивши Србин“. Категорија слична издајнику, само много више острашћена, изгубљеног духа, изгубљене душе, без могућности да се спасе.Покушавајући да докаже да припада нечему и да је нешто што није, не бира средства да успе у томе. Једино што успева је да као и сваки бескичмени гмизавац пуже кроз живот без шансе да се подигне на ноге.Историја у њима није пронашла ништа људско, ништа што би их чинило вредним. Покушавајући да обману друге једино успевају да обману себе, изгубивши дух до те мере да се не могу звати човеком. Временом су само сем имена „бивши Србин“ додали презиме „бивши човек“.Спаљено срце и похарана душа понизних слуга нових владара, коњушари и извршиоци најпрљавијих и најгнуснијих задатака заборављајући да такве нико не поштује јер ко је једном продао душу продаће је опет. То више није питање. Питање је само када и за колико…
[next]
Дубровачки-календар из 1897. године није чуо за хрватски језик!…О Дубровнику као националном и културном седишту јужнодалматинских Срба најбоље сведочи попис становништва од 31. децембра 1890. године, по ком је дубровачка општина имала 11.177 становника, од којих је било 9.713 Срба римокатоличких и православних (у самом Дубровнику живела су 5.823 Србина). Остатак становништва припадао је Италијанима (Романима) 716, Мађарима (384), Немцима (285) и другима. Према вероисповести доминирали су римокатолици (10.327), док је православних било свега 546. Срби су у великој већини били римокатолици, Хрвати нису помињани….

Дубровник је вероватно најбољи пример да се укратко прикаже процес одсрбљавања. То је град који од постанка није био насељен Хрватима нити је икад био под њиховом државном влашћу, а данас је „напучен“ искључиво хрватским „пућанством“ и, дабоме, налази се у Хрватској. Становништво са простора Дубровачке републике је чак све до почетка 20. века задржало српски идентитет.У чланку „Из Цавтата“, штампаном у листу „Дубровник“ 1937 године, истиче се да се Цавтаћани осећају 70 одсто као Срби, а 95 одсто су југословенски опредељени.Ономе ко не познаје историју Дубровника, али стварну, а не фалсификовану, заиста изгледа чудно да тај град, овакав какав је данас, са околином, пре само стотину и нешто година није имао готово никаквих додира са хрватством.То што су Дубровчани исповедали католичку веру, као и Хрвати, не говори ништа о сродности Дубровчана и Хрвата. У питању је природа ширења католицизма у српским земљама; на јадранској обали и залеђу. То је чињено захваљујући доминацији Ватикана, Венеције, Мађарске и Аустрије у овом делу Балканског полуострва.Католичка вера Дубровчана усталила се још док се цркве нису биле формално разишле 1054. и увек се одржавала ослоњена на Ватикан, који је баш због ове верске оданости град Дубровник узимао у заштиту, кад би се завист јачих окретала против њега. Познато је како су Срби православне вере у северној Далмацији после покатоличавања именовани Хрватима, а то је чињено и у осталим хрватским крајевима. Али, у Дубровнику није било тог преименовања једноставно стога што је исти народ – Срби – овде припадао обема црквама; у граду су били Срби католици а Срби православни поред града.Дубровчани су себе сматрали Словинима, како су звали и суседе. Кад би, пак, говорили о рашкој и босанској земљи у латинском и италијанским текстовима употребљавали су реч “Срби” и “српски”, онако како се то употребљавало у титулама рашких и босанских владара….

У свом научном раду – “Први љетописци и давна хисториографија дубровачка” (ЈАЗУ, Загреб 1883 година, свеска 65 на странама од 92-128 ), Натко Нодило описује Дубровчане као Србе католичке вероисповести.У Дубровнику је хрватско име непознато све до средине 19. века кад, после пада Наполеона, нова сила у том делу Јадрана, Аустрија, у Дубровнику и његовом залеђу (Конавле) налази католике који се, гле чуда, осећају и изјашњавају као Срби.Ношена искуствима са простора Далматинске Загоре, Хрватске, Славоније, Жумберка, Царска канцеларија у Бечу доноси одлуку да на католичанство Дубровника и залеђа уместо српства калеми хрватство, као најближу ентитетску одредницу.Тако је почела кроатизација Дубровника.Тврдње да је Дубровник саставни део Хрватске, која иде све до Дрине, старе Рашке и Боке Которске, често су слепо прихватале запаљиве масе примитиваца које у бурним временима, кад овладају страсти и насиље, доносе само ужас.Споразумом Цветковић-Мачек 26. 8. 1939, Дубровник са Конавлима је одвојен од Зетске бановине и додељен новоствореној Бановини Хрватској…

Цар Душан је 1334 г. дао Дубровчанима Пељешац уз обавезу да сваке године дају одређену новчану надокнаду манастиру Хиландару, коју су они испуњавали све до 1808 године. На Пељешцу се, по подацима из 1427 године, употребљавало ћирилично писмо.По аустријском попису из 1850. године Срби су доминирали у Истри, Кварнерски острвима и тачно се зна да их је било 134.555 , док се у том попису Хрвати уопште не помињу и водили су се под категоријом Срба римокатоличке вере .Ц́ирилицом су писали и Срби католици – фрањевци у Босни….

Турска војска је немилосрдно пустошила све пределе које је освајала и заводила терор. Хрватски кнежеви били су немоћни и у сталној међусобној свађи. Тако су летописи забележили да је 1475. године, морало побећи испред турске најезде мноштво хрватског народа, ако не сви, заједно са свештенством, и једни су се склонили на острва у суседству а други у Мађарску.Хрватски историчар Смичиклас овако пише: “Под крај XВИ вијека, цијела Хрватска и Славонија спале су биле на пуке три жупаније, са три хиљада порезнијих кућа и то је била држава хрватских банова.” /Смичиклас ИИ, 105—106/….

Иван Кукуљевић, официр, а затим политичар и вођа илирске странке, 2. маја 1843. године, у Хрватском сабору рекао је: “Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари и мало Словени, а искрено говорећи нијесмо укупно ништа.Својевремено је Божидар Виолић, најцењенији хрватски позоришни редитељ, у интервјуу загребачком “Глобусу”, објашњавајући проблеме са којима се сусреће због свог “национално некоректног” језика, са понеким србизмом, резигнирано закључио: “Ми Хрвати смо ионако склепан народ.”
Српска православна црква у Дубровнику(Стари град)
На темељима хиљадугодишње српске и словенске ћириличке писмености Вук Стефановић Караџић је створио национално фонетско писмо – српску ћирилицу, која је стожерна вертикала српског духовног, културног и историјског идентитета. Срби имају и своје друго писмо: Вуковој ћирилици прилагођену српску латиницу. Употреба писма није национална диференцијална црта – па је латиница саставни део српске културе.Ћирилица никад није била званично писмо Хрватске.Босански бегови звали су је СТАРОМ СРБИЈОМ.Које су то биле „ћириличне територије“ у Хрвата?Био је то Дубровник, Далмација и њени отоци,Истра, Брач, те Херцеговина, Босна, Славонија…

У XИX веку је постојао незнатан број Хрвата који је, у суседству са Србима и под њиховим утицајем, говорио и српски (штокавски). То није ништа необично: увек има делова једног народа који говоре језиком другог народа. Све до седамдесетих година XИX века било је више Хрвата који су говорили немачки или италијански него оних који су говорили штокавски (српски), па ипак немачки и италијански језик нису названи хрватско-немачким и хрватско-италијанским. Хрвати се нису задовољили само тиме што су преузели српски књижевни језик, него су, одмах после Вукове смрти, чином без преседана у историји било ког другог језика – српском називу у имену језика додали и хрватско име. Тако је од српског језика у Хрватској постао хрватски или српски језик, па српскохрватски или хрватскосрпски, да би распадом социјалистицке Југославије Хрвати потпуно из назива избацили одредницу српски – и српски језик ијекавског изговора, који су преузели у XИX веку, једноставно преименовали у “хрватски књижевни језик”….

У Социјалистицкој Федеративној Републици Југославији Србима муслиманске вероисповести признат је статус “народа”, па су и они одмах по разбијању Југославије српском језику, који се дотада звао српскохрватски, променили назив у “босански језик”. Тако је српски језик, преко прелазних термина хрватски или српски и српскохрватски или хрватскосрпски, на крају овог века добио три независна назива: српски, хрватски и босански језик….

Велики део српског народа након шизме 1054. исповједао је католичку веру и остао уз папу. Срби западно од Дрине били су католици , а све преко Дрине православци . Титула Краља Твртка овако гласи; “У Христу Богу Стефан Твртко караљ Србљем;Рашке, Босне и Приморја”.И сви остали краљеви после Твртка су носили титулу исте садржине,чак и двојица задњих који су прешли на католицизам, али су били краљеви Србљем, и ни један други народ ту се не помиње. И његове повеље писане су ћирилицом.На дну повеље босанског краља Стефана Твртка (02. 12. 1382. године), на десној страни, је огромним словима истакнуто, на првом месту – краљ Срба. Обично и босанске повеље имају крст на почетку и редовно ове речи: У име оца и сина и светога духа….
[next] Крсташки рат против непослушних православних Срба у Босни имамо 1303. године, затим верски рат који подиже (наравно – уз папин благослов), мађарски краљ Лајош 1363. године.Једино у периодима, када је претио продор Турака на Запад, папе су обустављале прогон Срба и чак насељавали Србима из Босне погранична подручја Аустро-Угарске са Турцима (такозвана Војна Крајина).Турци Османлије су веома педантно и тачно вршили пописе, па су њихови дефтери непобитни докази којем народу су припадали и које вере су били пописани уживаоци баштина и њихове спахије-тимарници. Огромна већина имена тих људи су словенска, у овом случају српска. За озбиљну историјску науку то је доста. Нису Хрвати били бедем и заштита хришћанске Европе пред Турцима, јер су угарски феудалци у Загорују, по наговору папе Климента Седмог, пришли турском савезу и постали турски вазали: Иван и Крсто Франкопан, загребачки бискуп Шимун Ердеди и хрватски бан Фрањо Баћани…Католички свештеник Иван Франо Јукиц́ у 19. веку пише да је католицима у Босни појам Хрват непознат.У БиХ све до аустроугарске окупације Хрвата скоро и није било.Тада бројни досељени странци и новостворени Срби римокатолици почињу да носе хрватско име.Ту акцију су предводили сарајавски надбискуп Јосип Штадлер и фрањевци који су тада још писали ћирилицом. Ватикан у својој Католичкој Енциклопедији пише да су мухамеданци и католици Босне и Херцеговине Срби и да су Срби 98% становништва Босне и Херцеговине :

“According to the census of 22 April 1895, Bosnia has 1,361,868 inhabitants and Herzegovina 229,168, giving a total population of 1,591,036. The number of persons to the square mile is small (about 80), less than that in any of the other Austrian crown provinces excepting Salzburg (about 70). This average does not vary much in the six districts (five in Bosnia, one in Herzegovina). The number of persons to the square mile in these districts is as follows: Doljna Tuzla, 106; Banjaluka, 96; Bihac, 91; Serajevo, 73, Mostar (Herzegovina), 65, Travnik, 62. There are 5,388 settlements, of which only 11 have more than 5,000 inhabitants, while 4,689 contain less 500 persons. Excluding some 30,000 Albanians living in the south-east, the Jews who emigrated in earlier times from Spain, a few Osmanli Turks, the merchants, officials. and Austrian troops, the rest of the population (about 98 per cent) belong to the southern Slavonic people, the Serbs...
ГРБ ДУШАНОВОГ ЦАРСТВА
Данашња хрватска застава, или грб – ШАХОВНИЦА узета је из грба најмоћнијег српског цара Душана Немањића, из четрнаестог столећа….   
Терен за стварање државе Хрватске припреман је два века. Још је 1701. године Рихтер Витезовић, један дилетанат, написао књигу у којој каже да „Срби треба да се приброје Хрватима, а Србија да се приброји Хрватској“. Али, он није остао усамљен, на њега су се наслањали озбиљнији људи, поготово у 19. веку. Никако се не може заборавити ни Људевит Гај који је са илирских позиција заступао ту идеју. Ту је и Анте Старчевић, који има стравичну реченицу: „Народ Хрватске неће трпјети да та сужањска пасмина скрнави свету земљу хрватску“. Долазе Анте Кватерник, Стјепан Радић… С једне стране, дакле, имамо писце у које су хрватски грађани имали велико поверење. С друге стране, ту је Католичка црква, која је пропагирала идеју да православље заправо и није вера и да православце треба покатоличити. С треће стране, стизала је из Италије илегална пропаганда Анте Павелића, која није била широка, али је имала утицај. Када се све то узме у обзир, види се да је лако било у главу просечног Хрвата усадити усташке идеје и мржњу према Србима. Тако је Анте Павелић дошао на потпуно припремљен терен, а и он сам је рекао да је број усташа превазишао сва очекивања.Усташе су за само четири године рата побиле око милион православних Срба, извршивши над српским народом организовани и најсвирепији геноцид,ХОЛИКАУСТ!…Занимљиво је да су се  прави Хрвати кроз историју показали као мирољубиви, а сви који имају српско порекло су били највеће усташе и звери ,како у 2.св.рату, тако и у овом последњем …
Карта Душановог царства по великом немачком историчару Густаву Дројсену која је много тачнија од оне која нам се сервира у школама. Босна је у Србији, Бугарска је вазал…
Загребачки аеродром 1932. године са ц́ириличним натписом …
[next]
СТРАНО ТЕЛО У КОРПУСУ ХРВАТСКЕ …                                                                  
Тридесетих година 19. века код Хрвата се јавља културни и друштвено-
политички покрет назван илиризам, илирски покрет, хрватски народни
препород. Главни вођа тог покрета био је Људевит Гај. Хрват? Не. Гај
долази из француско-немачке породице; отац му је из Бургундије,
презиме се у оригиналу пише Гаy, а мајка је Немица, Сцхмит. Године
1835. покренуо је “Новине хорватске”.

Најближи сарадници Људевита Гаја у том “хрватском препороду” били су
Станко Враз (правим именом Јакоб Фрасс, родом из Штајерске) и
Димитрије Деметар, грчко-цинцарског порекла.

Без сумње најзначајнији музички стваралац у доба илиризма, један од
највећих у хрватској историји иначе, био је Ватрослав Лисински. Ни он
није Хрват по пореклу; рођен је као Игнац Фуцхс, бавио се
композицијом, а прву хрватску оперу “Љубав и злоба” написао је
Лисински, односно Фуцхс. Први пут је изведена 28. марта 1846. године.

ДЕТАЉИ ИЗ РОДОСЛОВА
Најзначајнију националну оперу код Хрвата, чувену “Никола Шубић
Зрински” написао је Иван Зајц, по многима највећи “хрватски
глазбеник”. Зајц је рођен у Ријеци, али у свом родослову нема ништа
хрватско, потиче из чешко-јеврејске породице, а његово презиме у
изворном облику пише се – Заyтз.

По свом пореклу ни Аугуст Шеноа, творац модерне хрватске књижевности
и први прави хрватски романописац, нема ништа са Хрватима: он долази
из немачко-чешке породице, његов отац се у потрази за бољим животом
доселио у Загреб 1830. године. Осам година касније свет је угледао
мали Аугуст. Написао је неколико историјских романа, међу којима се
издвајају: “Златарево злато” и “Чувај се сењске руке”.

Први хрватски професионални писац Павао Витезовић, изворно се презивао
Риттер и потиче из једне немачке породице која се у Сењ доселила из
Алзаса.

Несумњиво велики сликар, изузетног талента, Влахо Буковац, кога
Хрвати стављају у сам врх националне уметности, није био Хрват. Рођен
је у Цавтату 1855. године, а у књиге крштених заведен је као Биагио
Фаггиони. Био је Италијан.

Сликари и вајари који су обележили двадесети век хрватске уметности:
Ваништа, Тартаља, Кинерт, Херман, Радауш, Кулмер, Пал, Џамоња…нису
по пореклу били Хрвати, али су се готово сви тако изјашњавали.

Чувени песник Иван Горан Ковачић, аутор поеме “Јама”, био је Јеврејин,
мајка му се презивала Клеин. Највећи хрватски карикатуриста свих
времена, још увек живи Ото Рајзингер, аустријско-немачких је корена.

Лавослав Ружичка, велики научник рођен у Вуковару(тада Аустро-Угарска), Чех пореклом, добиоје 1939. године Нобелову награду за хемију. И по очевој и по мајчиној
линији био је странац, али га Хрватска третира као Хрвата.Школовао се у Немачкој и Швајцарској и ништа није имао са Хрватском.
Никола Тесла јесте чуо за Хрватску, али никада није живео у Хрватској. За његовог живота Хрватска није била држава већ простор у саставу аустријског царства, касније регија у Аустро-Угарској монархији. Данас Хрватска Европи мора да понуди нешто своје и отуда поновно сврставање Бошковића,Тесле и других у круг „хрватских знанственика“ и Иву Андрића су  гурнули међу Хрвате, иако се овај јасно декларисао као Србин.
Руђер Бошковић никада није имао везе са нечим што се зове Хрватска. Рођен је у Дубровнику, 1711. године, у браку Србина и Италијанке, није забележено да је икада путовао, а камоли живео по пределима аустријског царства где се налазила регија под именом Хрватска.Живео је у Италији, мајчиној домовини, али га ни то припадање није интересовало.Данас Хрватска представља Бошковића као „хрватског знанственика“.То је сто као када би Србија данас актуелног Константина Великог свету представила као српског императора, просветитеља, војсковођу, личност која је човечанству подарила хришћанство…. По истој формули хтели су да похрвате и Марка Пола (рођен је 1254. године, на Корчули), али им је 1992. године италијански амбасадор у Загребу очитао буквицу, па су се оканули ћорава посла…
Бан Јелачић је очигледно био Србин, православне вероисповести, јер у то време нису постојали Хрвати,већ само Срби католичке вероисповести, о чему сведоче бројни аустро-угарски извори.Мало је познато да је хрватског бана Јосипа Јелачића устоличио српски патријарх Јосиф Рајачић из Сремских Карловаца..Ево како хрватски савременици оног времена описују догађај 4. јуна 1848. године:”Позиву су се одазвали Чеси, Словаци, Срби и други. Посебно је био свечан дочек патријарха Српске православне цркве Јосифа Рајачића… 
Када се сазнало за његов долазак у Загреб зазвонила су сва звона са загребачких цркава, пуцало се из мужара (топова)…”…”Пред распећем и двије свијеће Јелачић је, дигнувши три прста увис и понављајући за патријархом Рајачићем изговорио присегу (заклетву).”…Патријарх Рајачић даје бану Јелачићу 20.000 златних форинти као помоћ за одбрану од Мађара.Народ је носио на рукама и Рајачића и Јелачића од Сабора до цркве светог Марка у Загребу….

Институт за антрополошка истраживања у Загребу недавно је потврдио да Хрвати воде порекло од Срба и ту се више нема шта доказивати. Сада је на људима да то прихвате…ИСТИНА НИЈЕ РОБА СА КОЈОМ СЕ МОЖЕ ТРГОВАТИ! Све више је „Хрвата“ свесно ове колонијалне подвале, те они почињу да одбацују наметнуту обавезу „Хрватима“ – да презиру православне Србе и да стално ратују против њих, уз настојање да преостале Србе преведу у вештачку хрватску нацију, или да их биолошки истребе, а успут да српску културну баштину прогласе хрватском…