Непропустите

Интервју са Цветком Ристиће, дечаком коме је Орић побио породицу 1992 у Скеланима

Стигли су Орићеви до прага куће Ристића у зору, уочи Јовањдана. Мића (16), старијег брата, одвукоше негде ко џак. Где, не зна се где ни данас, а 22 године су прошле. Сестру Митру (19) и мајку Иванку (42) стрељали су у подруму. Још куршуми звоне, и вриска међу хладним зидовима. На ливади под орахом, од неке запреге направили су ломачу. Ту су спалили оца Новака (41), главу куће. Ужас тиња у дечаку. На згаришту породичне куће у Кушићима, тог 16. јануара 1993. жив је остао петнаестогодишњи Цветко. Дечак без игде икога, на свету сам.

Иза џелата, на потезу од Језера до Скелана, остала су тада и тела 68 недужних људи, разбацана по брдима.
Цветко остаде, пуким случајем. Да увене последњи изданак Ристића, није био усуд. Са групом људи, три дана провео је у обручу Орићевих џелата, у Језеру. По мосту, једином између Скелана и Бајине Баште, између пакла и Србије, пљуштала је снајперска и митраљеска ватра. Падали су глинени голубови у воду, један за другим. Цветко се некако докопао ледене реке и Србије.

– Године смуцања прођоше. У Бајиној Башти сам завршио основну, па отишао у Београд у Војну гимназију, па одустао. Из Београда прешао сам у Ужице, у дом за незбринуту децу. Ту сам завршио Средњу техничку. Вршњацима нисам пуно причао о свему. Ко је од деце могао разумети шта се догодило мојима и мени? Нисам чини ми се схватао ни ја. Мени је само требало, што ми више нико не може дати… Да се мојих нагледам. Дете сам био… – каже Цветко, на тој ливади, под оним орахом – Џелате правда није стигла, а све се зна. Моме брату Мићу пресудио је Зулфо Турсуновић, он је умро као слободан човек. Шета слободан Насер Орић. И Хакија, ено га, директор је неког јавног предузећа у Сребреници – говори Цветко, све гледајући она брда и вртаче надомак куће.

Ту су му негде брата бацили, још га није нашао, а хтео би само да Мића поред сестре, оца и мајке сахрани
– Неће му тај сарајевски институт кости пронаћи, годишње 600 Бошњака нађу, а Србина ни једног – тако каже.

Мир је некакав Цветко ипак нашао. Често се у камен претвори, да га сачува. Џаба кад уочи Јовањдана, пуцају и стене на овој ветрометини.
– Укључим телевизор, видим Орића. Прича о мојој кући. О Кушићима. „Ту сам изгубио своје најбоље борце“, тако каже. Има заштиту целог света. И романсирану биографију. Нигде ми сестру, брата, мајку и оца не помиње… Јесам, читао сам и између редова. Ништа, од хероја данашње Европе, ни слова – Цветкове речи као у празно лете – Свих ових година долазили су ми повремено ови наши државни адвокати. Говорили су, доказе против убица имамо. Кажу, јавиће се, најкасније у петак. И ништа. Шта је лажна нада, од наших сам научио, не мислиш ваљда да сам од џелата истину тражио?

Шта Цветку преостаје? Нема од тога ништа, од правде. Није то за сиротињу, на обе стране. Главоње, зликовци, шверцери оружја са обе обале, они су се извукли. А Цветко, шта ће, ту је где је. Мора све људе једнако да гледа, Србе и Бошњаке. А гледа их пуно. Запослио се у „Електродистрибуцији“ па стално шпарта по терену. Спаљену кућу је обновио. Сија на сунцу, у зеленилу. Помагали су многи да се лоза Ристића не угаси, цигла по цигла, цреп по цреп. Пише све то на зиду где јутарње сунце удара, поред иконе Светог Јована.

Претходни пут, ракију смо под оним орахом попили маја 2011. Тада је је брачни пар пензионера избеглих из Сарајева негде у Србију, Цветку послао 3.100 евра. Уз новац, послали су поруку: У кући урадите централно грејање, квалитетно. Ставите и ограду на ону терасу на спрату, да неко не падне. Људи скромни, животну уштеђевину су дали. Један су „услов“ имали – да им се име не спомиње. Знам о људима само, да су бежећи из Сарајева, своје чедо изгубили.

Женски глас се чује, украј Дрине, а нагласак сремски. Разбија сету. Јелена грли Цветка, нуди кафу и ракију.
– Ожених се из Инђије. Можда се лоза Ристића стварно неће угасити. Видећемо, ко то зна – говори Цветко, вазда озбиљан. Намрштен. Јелена се смеје, драго јој, она зна да иза коже мргуда из Кушића препозна кад се срце радује – Како се нас двоје нађосмо, ни сам не знам. Можда су корени „прорадили“, Јеленина мајка родом је из Братунца. Долазе нам војвођани редовно за Светог Јована. Морам Јелену боље слушати, обећавам.

Ево мене опет, усред Кушића, да опет са Цветком ракију пијем под оним орахом. Пуца поглед на четири стране. И горе. Нешто се спрема. Пети хоризонт, људима нигде ближи није, него у Подрињу. Чак и када је мир. Највише тада. Ту живи и мртви размењују речи. Успомене убили нису.

Сине мој, нежна је мајка. Сестра, раздрагана, весела, брата у образ љуби. Небо овде милује и љуби, а видим, неће дуго да траје, већ се олуја спрема. Цветко са небом разговара.
Кад су те одвели, јеси ли се пуно мучио, мили брате мој?  Оче, зашто ме остави? У грлу стало. Мислим, проћи ће. Ал олуја пуче, бесни, лије низ лице. Онда се смирило, као блага киша. Ево, полако стаје. Кад прође, онда више ништа неће остати да се каже. То је сигуран знак да је свако свако нашао свој мир.

А шта ће са херојем Европе бити, векови ће рећи.

 Никола Јанковић
Извор: ФБ Репортер
14.1.2015.

Нема коментара